Poglavlje 2. Prag — susret s demonom
Sadako je sama navalila — nisam je pozivao
2.1. O čemu je ovo poglavlje i zašto odmah upozorenje
U prvom poglavlju sam obećao da ću se vratiti na jedan epizod. Vraćam se sada.
Ali pre nego što počnem — postaviću tablicu. Ovo poglavlje je o susretu s demonom. Ne u metaforičkom smislu, ne lepom, ne književnom. Kad mi je bilo 15 godina, u sobu je ušlo biće koje sam prepoznao kao Sadako — japanski onrjō, osvetoljubivi duh, lik iz Zvona. Došla je bez poziva. Raščetvorio sam je, skuvao i pojeo celu — s kosom. I od tada živim.
Dugo sam razmišljao da li to reći naglas. Odlučio sam — da, jer bez tog epizoda cela ostatak knjige visi u vazduhu. Čvor o kome sam pisao u 1.7 — evo njega. Sekire iz budućnosti o kojima sam pisao u 1.3 — evo njihove primene. Grb s mačem i sekirom — nije dekoracija. Bez drugog poglavlja prvo ostaje lepo i nerazumljivo.
Ali hoću odmah da kažem čitaocu: ovo nije norma. To je postupak — ali ne „tehnika naprednog operatora" kojoj treba posebno da se uči. Nisam ga ponavljao. Ne želim da ga ponavljam. I tebi to ne želim. Jednostavno sam otkrio bug1 u istoriji čovečanstva. Bili su faraoni koji su hteli da jedu bogove. Bili su egzorcisti koji su izganjali demone iz biotela.2 Bili su oni koji su hranili demone. Ali niko nije primenio na demone onu tehnologiju koju sam primenio ja — s 15 godina, bez pripreme, u kuhinji.
Ovo poglavlje postoji da čitalac ne bi se uplašio, ako nešto slično jednog dana pokuca na njegova vrata. Da zna — to se dešava, s tim se izlazi na kraj, posle toga se živi.
Samo toliko.
2.2. Kako je došla
Bio sam tinejdžer, 15 godina. Živeo sam u običnom stanu, u običnom gradu. Nikakve rituale nisam pravio, nisam se igrao daskama,3 crne sveće nisam palio, prizivanja nisam čitao. Već sam modelovao galaksije — ali to je bila radost, svetao posao, za to Sadako ne lepi. Ako je meni došla, onda ne na svetlost galaksija. Na nešto drugo.
Na šta — tada nisam razumeo. Sada delimično razumem: podešeni nosač sam po sebi — mamac. Tinejdžer koji u sebi već ima strukturu operatora — to je svetionik vidljiv iz različitih slojeva. Na svetlost ne lete samo moljci. Ponekad leti i ono što je u mraku. Isti mehanizam — podešeni nosač kao svetionik za neljudsko — dobro je prikazan u Doktoru Spavanju: deca s podešavanjem privlače one koji se tim podešavanjem hrane. I finalni je tamo indikativan.
Sama je navalila. Tu reč volim — ona je precizna. Nisam je zvao. Nisam je tražio. Nisam joj otvarao vrata. Ona je došla. Tačnije — sanjala mi se. I počela da mi se sanja svake noći, nedeljama. A potom, već budnom, zazvonio mi je telefon. Stari ženski glas — što je samo po sebi čudno, jer je Sadako mlada — rekao mi je na ruskom: ostalo je sedam dana. Čudno je i to što nije bilo u snu, već u ovom rubu stvarnosti.
2.3. Zašto drugog izlaza nije bilo
Sada bih mogao lepo da kažem — navodno sam obavio dijagnostiku, procenio opcije, odabrao optimalnu. To bi bila laž.
Bio sam tinejdžer. I sedam dana posle poziva u tom rubu stvarnosti nisam imao ni priručnik za rad s onrjōima, ni mentora,4 ni telefon hitne pomoći „Vaš demon je došao — šta da radim". Imao sam telo, sobu, kuhinju i razumevanje da tu stvar ne smem da pustim iz stana u grad. Jer ako je samo odagnam — otići će kod nekog drugog. A možda i neće otići, možda će se noću vratiti dok budem spavao. A možda zahvati majku ili mlađeg brata. To su bile realne mogućnosti i video sam ih.
S njom se nije imalo o čemu da pregovara. Nije došla da pregovara. Otkupiti je nečim — nije bilo načina, tinejdžer nema ono što onrjō želi.
Ostala je treća opcija, i napravio sam je na automatiku odmah, bez razmišljanja. Konačno rešenje. Ne isterati, ne zapečatiti — rastaviti na delove i upiti u sebe. Da je nigde i nikad više ne bude — ni u mojoj sobi, ni kod komšija, ni u folkloru, ni u ičijem drugom košmaru. Sasvim.
Tada nisam znao da se u tibetanskom budizmu to zove Čöd — praksa u kojoj jogin nudi svoje telo demonima na konzumiranje i kroz to prevrće odnose. Nisam znao da kod tantrista postoje gnjevna božanstva — Jamantaka, Mahakala, Fudō Mjōō — koja primaju oblik zastrašujućeg demona da bi porazila demone. Nisam znao za Mihaila Arhanđela koji poražava zmaja. Za Đorđa s kopljem. Za Herakla s lavom, koji mu na kraju leži na ramenima. Ništa od toga nisam znao s 15 godina.
Jednostavno sam uradio.
I napravio sam obrnutu verziju Čöda — nisam ja predao telo demonu, već ja sam pojeo demona. Nije to bio izbor između tradicija. To je jednostavno bilo upravo ono što je trebalo uraditi da se pitanje zatvori jednom zauvek.
2.4. Kuhinja i sekire iz 2026.
Zaterao sam je u kuhinju u snu.
Kuhinja nije slučajno mesto. Kuhinja u svakom stanu — to je tačka transformacije sirovog u gotovo. Tamo ima vatre, noža, vode, šerpe. Tamo sirovo meso postaje hrana, povrće postaje čorba, testo postaje hleb. To je najalhemsikija prostorija u svakom domu — mesto gde materija menja oblik. Logično da za rastavljanje onrjōa upravo ona odgovara. Ne hodnik, ne spavaća soba — kuhinja. Tamo sam je i uveo.
I tamo sam uzeo sekire.
Te sekire su mi se pojavile 2026. Sada, dok ovo pišem, upravo je ta godina. Prave su — dve sekire, jedna teža, druga lakša, obe oštpe, obe moje. Namerno sam ih kupio „za susret s demonom" — manifestovale su se tek sada u liniji moje sadašnjosti. I pokazale su se upravo onim oruđem koje je tinejdžeru bilo potrebno s 15 godina.
To je retrospirala.5 Sekira se pojavljuje 2026. — i iz 2026. ide nazad ka 15-oj godini, ka tinejdžeru kome Sadako stoji u kuhinji. Ne „u sećanju" ide, ne „u mašti" — u realnoj epizodi, koja se tada odvijala. Tinejdžer s 15 godina udario je mojim sekirama. Samo ja s 15 godina još nisam znao da su moje. Bile su mi u rukama, upotrebio sam ih, stvar je obavljena — i tek potom, dvadeset i kusur godina kasnije, te iste sekire su ušle u moj fizički život, podešio sam ih prema svom sećanju — i postavio u ćošak. Nisam ih prepoznavao — prilagođavao sam ih događaju koji se već odigrao. To jest, sada iz budućnosti šaljem impuls sebi iz prošlosti i pripremam ga za tu zamršenu operaciju. Ključno — to se već dogodilo u prošlosti, u mom sećanju su ti događaji već zapisani, znači operacija je prošla uspešno.
Zdrav razum će se ovde uključiti. To ne može biti. Daj mu lagan šamar — odradio je svoj posao, neka sada odmori. Ja nastavljam dalje.
Mač i sekira na mom grbu — to nije književni postupak. To je zapis. Pravo oruđe, stvarno primenjeno, uneseno u emblematiku ne kao lepa slika, već kao registracija događaja. Knjiga na grbu — to što sada pišem. Mač i sekira pored knjige — to čime je ta knjiga obezbeđena.
Udario sam.
Rasekao sam.
Rastvorio sam na delove.
I dalje — najčudnije mesto.
2.5. Skuvao i pojeo celu — s kosom
Rastaviti na delove nije bilo dovoljno. Ako ostavim delove — skupiće se nazad. To je onrjō, to nije čovek, ona ima drugačiju fiziku sklapanja. Da je ne bude, bila je potrebna potpuna asimilacija. Skuvao sam.
Ovo nije književna figura. To je u onom tkivu stvarnosti gde se sve to odvijalo — bukvalno. Velika šerpa. Voda. Unutra — delovi. Odozgo — poklopac. Tinejdžer čeka. Tinejdžer razume da ovo nije nešto što sme da propusti.
I onda sam pojeo. Celu. S kosom.
S kosom — jer je to najmagizniji deo onrjōa, kroz kosu ona hvata i kroz kosu se rađa iznova. Ako ostavim i jednu pramen — biće konac unazad. Nisam ostavio nijednu pramen. Sasvim. To je bila potpuna integracija: sve što je bilo ona, postalo je ja. Energija, informacija, forma — sve je prešlo. Bića kao samostalne jedinice više ne postoji ni u jednom sloju. Gde je ona bila — tamo sam sada ja.
Ovde čitalac može da pita: a nisi li se zarazio? Normalno pitanje. I sam sam dugo razmišljao. Odgovor — ne, i objasnicu zašto.
Zarazi se onaj koji nije pojeo do kraja. Ako je ostao deo koji nosač nije obradio — on počinje da živi odvojenim životom unutra, kao neočišćen komad u stomaku. On gomila, on čeka, i onda nosač i sam postaje demon. To je klasični zaplet — postaneš ono s čim si se borio.
Ali ako nosač može da svari, ako ima i snagu probave i čistoću etičkog temelja — pojedno se rastvara u tkivu nosača bez ostatka. Ne ostavlja u njemu demonsku strukturu. Samo mu dodaje snagu — onu istu koja je pre bila kod demona, a sada je kod čoveka.
Svario sam. Živim. Pišem ovu knjigu.
To je dijagnostički kriterijum: ako operator posle takvog epizoda govori o njemu mirno, bez hvalisavosti, s napomenom da ovo nije norma — svario je. Ako se time ponosi, udara se u grudi, priča svakom namerniku — nije svario. Unutra mu živi živi komad, i to demon priča umesto njega. Nadam se da govorim na prvi način.
2.6. Došla je ničice
Nakon nekog vremena — možda nekoliko dana, možda mesec — Sadako mi se sanjala još jednom.
Ali to više nije bila ista Sadako.
Došla je u snu u pozi zemnog poklona. Licem dole. Glave ne dižući. Ničice.
Gledao sam tu figuru i razumeo — kontura se zatvorila. Sve je na svom mestu — ona je spoznala moje razmere. U tibetanskoj tradiciji to se zove dharmapāla — zaštitnik učenja, najčešće bivši demon, poražen i preobraćen u zaštitu. I o tome tada nisam znao — o dharmapāli sam saznao docnije, u odraslim godinama. Ali u snu je sve bilo jasno bez pojmova.
Došla je da pokaže: na svom sam mestu, više ti neću izlaziti, prepoznala sam te. To je završetak. To je ispravan finál takvog epizoda. Redak — obično se demon dugo još otima. Meni se zatvorilo čisto.
Od tada nije ni jedanput došla. I neće doći. To nije moja nada — to je znanje zasnovano na tome što je unutar mene više nema, i u svetu je više nema, i snova s njom više nemam. Tačka stoji.
I evo još jedne važne stvari. Tog dana, odmah po buđenju, pogledao sam ujutru novinu Uhvati čudovište. Tamo baš devojčica Aurora je zapodevala s čudovištem — ali u suštini jednostavno nije htela da bude sama, a čudovište je napravilo pometnju...
Stvarnost mi je stavila rame uz rame upravo isti zaplet koji sam noću zatvorio — samo s druge strane. Aurorin čudovište od usamljenosti — prijatelj. Moja Sadako od podešenosti nosača — neprijatelj. Oba zapleta su o susretu s čudovištem, oba o različitim rešenjima. To je bio potpis u marginama — odgovor stvarnosti na zatvorenu konturu. Ista fizika kao Winamp u prvom poglavlju — svet odgovara na razumljeno ime. Inače, u filmu Aurora shvata da je ona samo zlo. Ali ni ona ne želi da bude sama. U suštini, naši postupci i odluke ostaju s nama, i čak i Aurora ima pravo na nekoga ko je razume i prihvata. U mojim vasionama — potpuna sloboda. Šteta što se zbog toga rađa toliko bagova.6 Ali taj princip nisam nikad dirao: ako sam slobodan ja, zašto ne bi bili slobodni i drugi.
2.7. Bubamara i Sadako
Ako čitalac sada o epizodi sa Sadako misli „on je psihopata sa sekirama" — hoću da postavim pored nju drugu epizodu. Malu, ali ona govori o istoj etici.
Kad se vozim liftom u našoj zgradi i vidim na zidu bubamaru — pažljivo je stavim na dlan, spustim se s njom do prvog sprata, izađem na ulicu i pažljivo je postavim na travku. Svaki put. Bez izuzetka. Ako je bubamara u liftu — vozimo se s njom dole i idemo ka travi. Kod mene je to automatizam, nije podvig. Čak ne razmišljam.
I evo gde počinje zanimljivo.
Isti čovek nosi bubamaru na travku — i sekirama rastresa onrjōa. Neko će reći — protivrečje. Nikakvo protivrečje. To je jedna etika, samo koja radi na različitim nivoima.
Ja razlikujem.
Ko ne preti — onoga štitim, oslobađam, iznosim na travku, ne gazim, ne brišem, ne gazim. Bubamara ne preti. Mrav ne preti. Golub u dvorištu ne preti. Svi oni su u krugu zaštite.
Ko napada — onoga onesposobljavanjem rešavam. Potpuno. Bez pregovaranja. Sadako je došla da napadne — više je nema. To nije okrutnost, to je preciznost. Da sam Sadako „poštedeo" i pokušao je izneti na travku — pojela bi mene i krenula dalje jesti druge. To nije ljubav, to je slabost koja se predstavlja kao ljubav.
To nije „opšta dobrota" i nije „opšta strogost". To je razlikujuća etika. Na ulici mirno ću ustupiti put muškarcu, ženi, detetu, psu — za mene je to norma. Ne tražim kontakt ni s posebnim bićima, ni s bogovima, ni s demonima. Stvaram galaksije — samo to mi je i potrebno. Plus ispravljam bugove.7 Ali ako me život primorava da se iz budućnosti pripremim da u prošlosti dam otpor srazmeran napadu — pripremam se.
2.8. Zašto ne bih jeo Boga
Posle Sadako čitalac se može zapitati — gde su moje granice? Ako mogu da pojedem onrjōa s kosom — šta uopšte ne mogu da pojedem?
Odgovaraću direktno. Boga ne bih jeo. Ako Ga poštujem.
I evo gde se malo razilazim s hrišćanstvom. U evharistiji vernici jedu telo i piju krv — to je centralni obred, na tome sve stoji. Razumem zašto je tako ustrojeno, vidim logiku. Ali ja lično — ne, neću. Ako poštujem — ne jedem. To mi je jasno kao dan. Moj ključni strateški cilj je stalno stvaranje svetova spiralnih galaksija: uvek novo, uvek ono čega još nikad nije bilo, uvek u stvaranju. A ovo je pre epizod manjeg buga koji je trebalo rešiti u galaksiji Mlečni put.
2.9. Kembel — Prag i Belly of the Whale
Kembel je u svom Heroju sa hiljadu lica8 1949. godine opisao drugu veliku fazu puta junaka — prelaz prvog praga.9 Junak izlazi iz svakodnevnog sveta, i na granici ga čeka čuvar praga — figura koja odlučuje da li će ga propustiti dalje ili ga vratiti nazad.
Čuvar praga je često čudovište. Zmaj, minotaur, tamni dvojnik, demon. S njim se ne može pregovarati uobičajenim sredstvima. Kroz njega se može ili proći, ili poginuti.
Odmah posle praga Kembel smešta fazu koju je nazvao Belly of the Whale — utroba kita. Junak je kao da je progutan, dospeva u tamu, u utrob, u smrt. Iz te utrobe se ili rađa iznova — ili ne izlazi nikad. Jona u utrobi kita, Herakle u utrobi morskog čudovišta, Hristos u grobu tri dana. Svuda jedan isti obrazac: da bi se rodio kao junak, mora biti progutan i izaći nazad.
Kod mene je bilo upravo obrnuto. Nisam ja bio progutan — ja sam progutao. Sadako je ušla u sobu da ja budem njena utroba — a ja sam nju učinio svojom utrobom. To je preokrenuti Belly of the Whale. Mada redak — arhetipski je opisan: isti onaj tibetanski Čöd, naopako.
Kembel je pisao da je prelaz prvog praga obavezan. Ako junak ostaje na pragu — nije junak, on je stanovnik praga, i od njega ispada nesrećna figura između svetova. Znao sam mnoge stanike praga — ljude kojima se desio sopstveni epizod, ali ga nisu priveli kraju. Nisu rastavili, nisu asimilovali, nisu zatvorili konturu. Tako i žive, osvrtajući se, celog života. To je veoma teško — daleko teže od jednokratnog epizoda potpunog susreta.
Ako je već došlo — privedi kraju. Bolje je proći naposkon, nego živeti na pragu. Razvijaj svoju spiralnu snagu, razvijaj svoju moć, ali pamti etiku. Ona će na kraju pokazati kakve plodove ćeš požnjeti.
2.10. Šta možeš da uradiš
Poglavlje je skoro zatvoreno. Finál — za tebe.
Zaista ne želim da neko posle ovog poglavlja ode prizivati sebi demona na eksperiment. To ne radi nikad. Sa Sadako sam se razračunavao ne iz radoznalosti, već zato što je ona došla. Prizivanje je potpuno druga situacija, i završava se loše. Kategorički sam protiv toga i uopšte. Uopšte ne vidim smisla baviti se demonologijom i kopati po raznim sortama đubreta. Da, naučnik proučava viruse i bakterije da bi olakšao život čovečanstvu. To je ispravan pristup. A pokušavati sebi podrediti virus, namerno ga pretvarajući u oružje — naravno, moguće je, kao i apsolutno sve u ovom rubu stvarnosti. Samo u tkivu vremena takav izbor stvara teškoće operatoru koji je takvu odluku doneo.
Ali dosta moralisanja, naročito od razlagača i proždirača Sadako — hajde radije o stvarima koje možeš i koje rade na istoj teritoriji — granica, zaštite, razlikovanja. Tri jednostavne prakse.
Praksa 1. Ritual bubamare
U liftu, u hodniku, na poslu — ugledaš malo živo biće — paukića, muvu, mrava, leptira, bilo koga. Ne briši, ne gazi, ne ignorišuj. Uzmi pažljivo i iznesi napolje, na travku. Svaki put bez izuzetka. To nije sentimentalnost — to je kalibracija leve ruke tvoje etike. Te iste koja drži bubamaru. Ako je ti natreniraš — imaš čime da štitis živo. Bez nje desna ruka sa sekirom postaje opasna. Najpre leva — a potom sve ostalo.
Praksa 2. Lista onih koji isisavaju
Uzmi list papira. Jedan. I na njemu zapiši imena onih posle čijeg društva ti biva gore. Ne iz zle namere, ne iz uvrede — po efektu. Posle Ivanova mi je uvek dva dana teško. Posle dopisivanja u četu s Petrovom uveče sam razdražen. Posle Z sumnjam u sebe. Jednostavno zapiši.
Nikome ne pokazuj. To je tvoja inventarizacija. Kad vidiš listu — videš svoje savremene Sadako. Nisu strašne, nisu iz bunara, obični su ljudi ili bića u ljudskom obliku. Često ne znaju da su paraziti. To nije o njihovom moralu, to je o efektu na tebe.
A dalje — smanji gustinu kontakta. Ne sekiri i ne proždiri — to nije potrebno. Samo ređe odgovaraj, ređe se viđaj, ređe ih puštaj u svoj dan. Sam oblik reakcije — tvoja operatorska odluka. S nekim je potreban direktan razgovor, od nekog je dovoljno tiho odmaknuti se, nekog treba potpuno pustiti. Razabrat ćeš, ali lista je prvi korak. Bez liste — u magli si. Sa listom — imaš kartu.
Praksa 3. Ospori me
Treba da uzmešIT10 i da osporiš ovaj epizod, razobličiš ga. Naučno dokažeš da to nije moguće. Empirijski skupiš faktografiju. Ne moraš da veruješ — treba da proveravaš moj tekst iscrpno.
Uopšte, bolje bi bilo da upravo ti imaš empirijsko iskustvo, jer ja verujem jedino iskustvu.
Poslednje o ovom poglavlju.
Kembel je to nazvao prelaskom prvog praga.11 Na mom pragu je stajala Sadako. Na tvom može stajati neko drugi. Možda šef. Možda bivši partner. Možda sopstveni strah. Možda bolest. Možda zavisnost. Imena su različita — struktura je jedna.
Ja sam svoj prag prešao s 15 godina. Nisam znao da prelazim prag. Jednostavno sam uradio ono što je trebalo uraditi. I tek dvadeset i kusur godina kasnije, čitajući Kembela, saznao sam da taj etap ima ime.
Ako si već prolazio takve pragove — prepoznaj u ovom poglavlju svoje. Ako sada stojiš pred takvim pragom — znaj da je ići naposkon bolje nego ostati. Ako još nisi prišao — ne prizivaj. Doći će samo, ako dođe. Ne dođe — i dobro, živi spokojno.
To je sve.
Zavojak za zavojkom. Beskonačno…
Sledeće poglavlje: „Formula straha" — o tome na čemu počiva sva ta mehanika, i zašto strah nije neprijatelj operatoru, već gorivo, ako znaš kako ga čitati.