Prolog: Privezak
Leži mi na dlanu.
Srebrn, težak za svoju veličinu. Ne kao običan komad metala, nego nekako drugačije — kao da je u njemu sabijeno još nešto. Vreme, namera, struktura koja je postojala mnogo pre nego što su je izlili u srebro i zlato.
Štit. Četiri četvrtine. Svaka — svoj svet.
U levoj gornjoj — galaksija. Ne ornament, ne spirala radi lepote — upravo galaksija: vrtložna, s krakovima, sa zvezdanom pozadinom. Ako je dugo gledaš, počinje da vuče. Ne nadole, ne nagore — unutra. U onu tačku gde prestaje nemir i počinje nešto za šta u ruskom nema jedne precizne reči, a u sanskritu ih ima nekoliko odjednom. Makrokosmos, njegov talas. I ista ivica naše stvarnosti — naš Kosmos, tvoj i moj.
U desnoj gornjoj — skiptar sa suncem na vrhu. Vertikala. Vlast koja ne dolazi od hijerarhije ni od sistema, nego od svetlosti. Direktan pristup, bez posrednika. Kao štimoviljka: melodiju ne svira, ali daje ton od kojeg se dalje gradi sve ostalo. Pravo da budeš sebi — iz svetlosti, ne iz statusa.
U levoj donjoj — orao i feniks. Oba u krunama, gledaju jedan u drugog. Ne bore se, nisu poredani jedan pod drugim — u dijalogu, kao dva pola iste prirode. Orao — visina koja ne odlazi: dnevna ptica, sunčana, oštrina sadašnjeg trenutka u tekućoj ivici stvarnosti. Feniks — obnova kroz sagorevanje, ptica ciklusa preporoda iz druge ivice stvarnosti. I operator koji drži oba istovremeno, ne birajući nijednog, radi u dva sloja bića odjednom. To i jeste princip nad-operatora: spajati nekoliko ivica stvarnosti u jednoj tački i stvarati anomalije prostora i vremena — i u vidljivoj ivici, i u ostalima.
U desnoj donjoj — mač i sekira, ukršteni. Nad njima knjiga. Na knjizi — znak beskonačnosti. Znanje koje nema poslednje stranice. Čitanje koje se ne završava. Razvijanje kroz spirale, rekurzije, umetnuća. Knjiga s ∞ — to je režim spoznaje: čitati različite ivice sveta kao jednu beskrajnu knjigu, u kojoj energija prelazi iz oblika u oblik kroz okean kvantnih vremenskih linija.
Četiri četvrtine. Četiri teze. Makrokosmos. Vertikala pristupa. Dve večnosti u dijalogu. I znanje bez poslednje stranice pod zaštitom ukrštenih sečiva.
Ovo nije grb roda. Grb govori odakle si došao. Privezak govori o nečemu drugom — o funkciji koja se kroz mene ispoljava i deluje.
Okrećem privezak.
Na poleđini — natpis. Ne ukrasna gravura, nego poruka samome sebi: My path is golden — the spiral without end.[^engraving]
Ne metafora. Radno uputstvo.
Zato što put nije prava linija. Prava linija je iluzija koju je zgodno prodavati onima koji se boje neizvesnosti: idi odavde tamo, bez skretanja. Takav „put" je hodnik. U hodniku nema izbora, ima samo brzine. Unutar hodnika važi sporazum o linearnom vremenu: prošlost, sadašnjost i budućnost stoje na jednoj liniji i kreću se u jednom smeru.
Put nije ni krug. Krug je zamka ponavljanja. Ljudi koji žive u krugu svakog decembra se nađu na istom mestu, s istim pitanjima, s istim ljudima pored, samo malo umornije. Oni to nazivaju stabilnošću. Ja to za sebe nazivam kružnom kolotečinom.
Zlatni Put — Spirala. Vraća se u sličnu tačku, ali više. Ili dublje — zavisno odakle gledaš. Ponovo srećeš sličan izazov, sličan strah, sličan iskušenje da se sruneš ili predaš, ali ti si već drugi. Već imaš iskustvo prethodnog zavoja. Ne teoriju iskustva, nego iskustvo. I ako ideš spiralom ozbiljno, pre ili posle shvataš da tvoj prošli, sadašnji i budući ti postoje jednovremeno. Ovo ne znam iz knjiga. Jednom sam iz budućnosti poslao impuls samome sebi u prošlost — i prošlost je promenila sadašnjost i budućnost. Takvo znanje deluje samo kao lično iskustvo nad-operatora, tuđim rečima ga ne možeš uzeti.
Ova knjiga — o zavojima spirale.
Nisam nameravao da je pišem. Kažem odmah, jer oni koji unapred planiraju knjigu o svom putu obično opisuju ne put, nego njegovu prezentaciju — začešljanu, s ispravnim zaključcima na pravim mestima.
Pišem jer je put sam počeo da zahteva oblikovanje. Ne za sebe — za sebe sam odavno razumeo šta je tu i kako. Za one koji su sada tamo gde sam ja bio nekoliko zavoja unazad. U tački gde nije jasno: da li je to kvar ili poziv.[^campbell] Možda me jednostavno prodrmusalo) Ali tokom knjige pisaću isključivo svoju verziju istine, jer je nju najlakše zapamtiti. I, usput, pre nego što stavim tačku u 21:33 19.04.26, zaista sam snažno prdeknuo. Ali ključno je ovde — ovo je istina, a ne začešljana priča, pa se držimo stvarne verzije događaja.
I ukratko — poziv. Jer upravo tog dana sam po prvi put obukao medaljon.
Kvar izgleda kao razaranje i time ostaje. Poziv ponekad izgleda kao prosvetljenje, ponekad kao isto razaranje, ali unutar njega, ako ne paničiš i ne bežiš, ispoljava se struktura. Ona ista o kojoj je Kembel pisao 1949, razlažući mitove hiljadu kultura: junak odlazi iz svakodnevnog sveta, prolazi iskušenja u drugom, vraća se s darom.[^campbell2]
Junak hiljadu lica. Jedan arhetip — hiljadu oblika.
Jednu ispravku Kembel nije mogao da napravi — jednostavno je živeo u drugo vreme. Junak nije autonomni subjekat koji je „odlučio da krene u put". Junak je nosač. Kroz njega prolazi nešto veće od njegove lične priče.
Može se to nazvati arhetipom, ako je bliži Jung: vanvremenska struktura u dubini psihe. Može memepleksom, ako je bliža informaciona evolucija: živa struktura koja traži nosače i razvija se zajedno s njima. Može Duhom, ako je bliža tradicija. Ime je različito, sadržaj isti.
Put prolazi kroz tebe, a ne ti putem. I to menja sve.
Dok misliš da ideš sam, sam si protiv toka. A tok je sada gušći nego ikada u ljudskoj istoriji. Informacije se obnavljaju brže nego što stigneš da ih svariš. Komunikacije ne staju ni danju ni noću. Konteksti se menjaju po nekoliko puta dnevno, i svaki zahteva da budeš u njemu sebi — samo svaki put drugačijem sebi. Držiš to ličnom voljom, a posle nekoliko godina primiš da je volja presahla, a tok — ne.
Tu i upali stara mehanika. U osnovi — strah od smrti: ne nužno fizičke, nego strah da iščezneš, da ne stigneš, da nisi onaj pravi. Strah od smrti rađa strah kao pozadinu — ravnomerno, skoro nečujno stezanje. Strah kome nema gde da se prazni, prelazi u gnev: na kolege, na sistem, na bližnje, na sebe. Gnev, ako ga ponavljaš iznova i iznova, zgušnjava se u mržnju — već ne prema nečemu konkretnom, nego uopšte, kao nijansa pogleda. A mržnja, da bi nekako uvela red, gradi hijerarhiju: ko je gore, ko je dole, ko je naš, ko tuđ, koga trpeti, koga tlačiti. Ovo nije apstraktna filozofija, nego svakodnevna mehanika u koju upada svako ko pokušava da drži tok sam. Ti, verovatno, prepoznaješ.
Kada shvatiš da si nosač, slika se prevrne. Tok prestaje da bude neprijatelj, jer tok i jeste sredina u kojoj se ispoljavaš. Ne držiš ga voljom — njim se krećeš. Kao što galaksija ne drži zvezde naporom, nego se razvija oko zajedničkog centra kome svaka zvezda već pripada. Strah, gnev, mržnja, hijerarhija ne iščezavaju odmah, ali prestaju da budu jedini jezik kojim ti život govori. Pojavljuje se drugi jezik. Ova knjiga — o tome kako ga čuti.
Iskušenja se ne dešavaju tebi. Dešavaju se kroz tebe, jer je upravo to potrebno memepleksu za sledeći zavoj. Svet nije savršen — on se razvija. I ti se razvijaš zajedno s njim.
Privezak mi ponovo pada na grudi.
Četiri četvrtine. Makrokosmos, vertikala, dve večnosti nad beskrajnom knjigom, otvoreno pitanje.
Ne nosim ga kao ukras ni kao talisman u praznovernom smislu. Nosim ga kao sidro stanja.
Teško je samo dok ne vidiš shemu. Napetost tu nije potrebna, potrebna je pažnja. Ova knjiga — o tome gde tačno gledati, da bi od reaktivnog bića kojim upravlja strah postao operator sopstvenog puta.
Zavoj za zavojem. Beskrajno...
Šta možeš da uradiš
Vežba 1. Predmet-sidro
Nađi kod sebe jednu stvar koju nosiš na telu svaki dan — prsten, lanac, sat, narukvicu, pa i iznošenu kovanicu u džepu. Uzmi je u ruku i pošteno se upitaj: šta ova stvar govori o meni? Ne koliko vredi, ne odakle je. Nego koji tvoj deo ona drži u materiji.
Ako odgovor dođe — zapiši ga jednom frazom. To je prva formula tvog sidra.
Ako odgovor ne dođe — znači, svog sidra za sada nemaš. To je u redu. Znači, još ga treba pronaći. Ili napraviti. Jer bitna je upravo tvoja suština, tvoj put, tvoja priča. Pitaj sebe: zašto mi ukras s tuđom pričom, koja o mojoj ne govori ništa? Upoznaš sebe — predmet će se sam naći.
Vežba 2. Tri ponavljanja
Seti se tri situacije iz protekle godine kada se pored tebe dešavalo nešto čudno — ljudi su ispucali nešto suvišno, podudarnost je pala tačno u metu, san se pokazao proročkim. Zapiši ih jednom rečenicom svaku, bez objašnjenja. Samo tri retka.
Pogledaj ih zajedno.
Ako između njih ima nečeg zajedničkog — to i jeste početak tvog ličnog sistema. Ja sam svoj skupio upravo tako: najpre nisam znao da skupljam. Potom sam video da sam već skupio.
Vežba 3. Spori se na papiru
Najvažnija.
Ne slaži se sa mnom. Navodi argumente. Zamoli veštačku inteligenciju da s naučne pozicije razmrska ono što sledi u ovoj knjizi. Začudi se onim što odgovori. Potom isto kritički prođi kroz njegov odgovor — ne veruj na reč ni meni ni njemu.
U nekom trenutku tvoje mišljenje će se samo formirati. Važno je da u njemu preovlađuje veština kritičkog mišljenja. Ne vera u autoritet — ni moj, ni tuđi. Kritičnost.
Operator je onaj koji misli sam. Čak i kada čita knjigu operatora.
Dok sam pisao ovaj prolog, na ripit mi je svirao jedan trak — „Pretty Apollo" grupe CYNE. Kratak, čil, 2:38. Ako hoćeš da se podesiš na talas s kojim je pisano — pusti ga. Ako nije tvoj žanr ili tvoj trenutak — ne puštaj. Knjiga će se pročitati i bez njega.
Sledeće poglavlje: „Poziv" — o tome kako svakodnevni svet počinje da puca po šavovima, i šta to zapravo znači.